Оснивање Филмских сурета, везује се за Станка Тасића, у време оснивања фестивала 1966. директора нишког предузећа за приказивање филмова „Славица“.

„ ... Станко Тасић је човек изузетних способности и врлина који је филм доживљавао као културну појаву. За њега је проста дистрибуција и приказивање била деградација филма, па је зато у Нишу често организовао ревије и промоције најновијих остварења... Сваки директор месног предузећа за приказивање филмова, сматрао је својим личним престижом организовање „Мале Пуле“ у свом месту, а дистрибутери настојали да колико год могу удовоље захтевима потенцијалних клијената. Тако се и неуморни и предузимљиви Станко Тасић обратио београдској филмској кући „Морава филм“ за помоћ у организовању поменуте ревије, желећи да те године направи нешто репрезентативније. Да позове глумце и редитеље и организује нешто што би се у Нишу памтило и о чему би се говорило и ван уских оквира града...”

У то доба у свету је постојало много разних фестивала, специјализованих за одређене филмске делатности, али су Станко Тасић и Коста Царина, познати филмским преводилац из Београда, (који је свесрдно подржавао Тасића) предложили нешто оригиналније, Фестивал глумачких остварења, јер су схватили да је глумац заправо онај основни елемент, који утиче на гледаност и популарност једног филма. Тако је сазрела идеја о фестивалу посвећеном стваралаштву глумаца, на коме би се вредновала искључиво глумачка остварења.

Први сусрети су били прави медијски догађај. Продуценти су комплетну фестивалску рекламу из Пуле пренели у Ниш. Град је био свечано окићен, сав у знаку филма, а улице пуне познатих лица са великог екрана. Прве године, као и пар наредних, глумци су добијали признања само за прву и другу женску, односно мушку улогу, и још много незваничних робних награда. Касније су установљене званичне награде – „Царица Теодора“, „Цар Константин“, „Гран при Ћеле кула“, „Наиса“.

Први Фестивал 1966. је отворио, председник Општинске конференције Социјалистичког савеза Ниша Иван Вучковић. Нишки политички естаблишмент је са извесним подозрењем дочекао фестивал, да би се касније све то исправило и многи људи Ниша су стали уз организаторе, међу којима су се посебно истакли Ђорђе Стаменковић, Стојан Савић, Миодраг Апостоловић, Веселин Илић и многи други, укључујући ту и бројне донаторе и у то време добростојеће фабрике и предузећа, које су својим донацијама обезбеђивале бесплатне улазнице својим радницима и тиме код њих развијале љубав према фестивалу.

И ево од 1966. фестивал траје, без обзира на све потешкоће, и у овако сложеним временима, када профит претвара културу у економску категорију, безмало пола века, и трајаће и даље све док у Нишу буде љубави према филму, и према Нишу.