Горан Богдан (Широки Бријег, 2. октобар 1980) хрватски је позоришни, филмски и телевизијски глумац. Основну и средњу школу похађао је у родном граду, након тога уписао Економски факултет у Загребу, а са њим упоредо студирао и Саобраћајни факултет, на коме је завршио три године студија. Академју драмских уметности у Загребу уписао је 2005. године и дипломирао 2012. године.
Своје најпознатије улоге играо је у филмовима Број 55 (2014), Соња и бик (2012), Неке друге приче (2010), док је публици из Србије најпознатији по улози Мустафе Голубића у серији Сенке над Балканом (2017).
Рођен је 2. октобра 1980. године у Широком Бријегу. Његов отац Шимун професор је на Машинском факултету у Мостару, док је мајка Мила професорка матерматике у Средњој струковној школи у Широком Бријегу. Горан има три брата и две сестре.
У Загреб је отишао са намером да студира на Економском факултету, али је врло брзо развио љубав и према глуми. Своју глумачку каријеру почео је у културном центру Пешченица и придружио се аматерској драмској секцији Гаудеамус, а касније и многим другим.
Глумом је почео да се аматерски бави још са 15 година, а као шестанестогодишњак свирао је гитару у рок бенду Луни Меугим, који је и даље актуелан.
Горан је 2010. године постао стални члан Загребачког казалишта младих остваривши у том позоришту велики број улога у представа које су извођење широм света : Хамлет, Коко и Паризу, Пут око света у 80 дана, Гуливерова путовања, Писмо Хеинеру Милеру, Ружно паче и у многим другим. Поред улога у Загребачком казалишту младих глумио је и у другим позориштима, у представама У земљи чуда, Пир малограђана, Пијани процес, Осврни се и другим.
Иза себе има велики број телевизијских и филмских улога, а највећу пажњу привукао је улогама у филовима Соња и бик (2012), Неке друге приче (2010) и постао тако рекордер по броју улога на Филмском фестивал у Пули. Поред тога, један је од главних глумаца серије Сенке над Балканом, где тумачи лик Мустафе Голубића.
Након каријере у Хрватској, почео је да игра улоге и у страним филмвоима. У француско-британској криминалистичко серији Последњи Пантер (2015) играо је улогу Србина Милана Челика, а након тога и у трећој сезони америчке серије Фарго. Такође, добио је улоге у филмовима All Inclusive (2017) и Нисмо причали о крају (2018).
На Сарајевском филмском фестивалу био је члан жирија, 2017. године. Са својим кумом основао је фестивал Западна Херцеговина који промовише нове филмове и музику.
- Књижара Нишког културног центра "Бранко Миљковић", Булевар др Зорана Ђинђића 37, од 9 до 21 сат радним данима, и од 9 до 14 сати суботом
- Обреновићева улица, испред биоскопа "Вилин град", од 12 до 19 сати сваког дана
- Туристичка организација Ниша, инфо центри у Вождовој 7 и Тврђави, од 9 до 20 сати
- Официрски дом, ул. Орловића Павла 28а, од 10 до 20 сати
Цена комплета карата је 2000 динара.
Уколико не буду продати сви комплети карата до почетка Фестивала 25. августа, појединачне улазнице ће се продавати по цени од 400 динара, на дан пројекције, испред улаза на Летњу позорницу, од 18:00 часова.
Филм говори о Владимиру Кастиљу Гамбои, који слика портрете на необичним површинама. Рођен је на Куби. Сплетом животних околности долази у Србију, попут миграната из блискоисточних земаља борави у Прихватном центру у Прешеву, и ту наставља да ствара...
Филм је приказан на више фестивала у земљи и иностранству. Добио је награду на фестивалу „Рома лифе“ у Будимпешти 2017. године, трећу награду на „Професту“ у Бачкој Тополи, диплому на „Интерферу“ у Београду, а приказан је и на „Документу“ у Врању прошле године.
Даница Мирић – дипломирани новинар из Ниша;
ради у Дописништву РТС-а у Врању;
први документарни филм “Владимир”.
- Горешњак, 2005.
- Магичне руке, 2006.
- Лела Врањанка, 2008.
- Трифун Бомбаш, 2008.
- Базен, 2009.
- Цар, 2011.
- Вилбал, 2013.
- Недовршена мисија - Трифун Бомбаш 2, 2014.
- Кожа, 2015.
Прича филма, који је режирао Паво Маринковић, инспирирана је хрватским обитељским законом, који удовицама хрватских бранитеља омогућује примање новчаних накнада, али забрањује нове љубави
Пуно смијеха, класичних филмских заврзлама, неочекиваних обрата, суза и непредвиђених ситуација мали су дио онога што чека оне који сједну пред велико филмско платно и погледају нови филм редатеља Паве Маринковића, занимљивог назива, “Министарство љубави”. А што се крије иза приче о удовицама хрватских бранитеља којима нови обитељски закон осигурава новчану накнаду због смрти супруга, али и забрањује живот у изванбрачној заједници с другим мушкарцем, Паво Маринковић покушао је испричати на један духовит начин у којем два “измишљена” инспектора прате удовице и покушавају их ухватити у чињену прекршаја.
Све док дрво не падне, шума је мирна. А и тада исто, недуго затим. Овај филм исијава антрополошким песимизмом-било шта да радимо, стабла и даље тупо стоје пред нама као да на земљи никада нисмо ни постојали у људском облику, свакако безначајни за поредак ствари.
Питање је да ли смо икада заиста и били овде, или је наше постојање само временска честица омеђена колевком на почетку и сандуком на крају пута?
У међувремену, једина константа нашег бивствовања је тројство прави-троши-баци и људи се у њему проналазе верујући да могу да преваре индиферентност природе.